Ja pišem ti...
pesme, priče, noći nižem,
sve me stiže ko da opet si tu.
Bliže, privučem te i udahnem opet
ko da svet je proklet, znam, živim u snu.
I ne znam gde da krenem, kojom crtom asfalta,
ja režem minute ne bih li zaspala.
I ljute se oči, jer peku me slike,
mirisi, noći, sve u tvoje ime!
Pršte reči, naviru, iskaču ko neman,
tebe nema al te čuvam sve dok znam da snevam...
Puštam da se smeju, al neću da prestanem,
krevelje mi usne, sklopim oči, nestane.
Nastavljam da pišem, da dišem kroz lik
jedne osobe na koju mi još sve miriše
Slika bledi, nestaje, udahnem duboko,
ne želim da prestaneš, moja slatka muko.
Zauvek ja čuvam te, kroz slova te pamtim
stegnem srce, zastanem, sliku opet vratim...
Ne patim, ne brini, bol odavno prošao je,
soba često prazna je, samo ti tu ostaješ
uz mene, u meni, kakav uvek si i bio
idem dalje, stežem sene, ne, nisam idiot..
Ja znam ko si ti i šta u tebi bilo je,
ja znam sve ono što od drugih krilo se.
Pišem, redjam slogove, nikad nećeš saznati,
kupim tonove u okove, ali neću plakati.
Ne znam kad će prestati i ima li kraja,
zasad neka traje, ne žurim na vrata raja,
ne tražim sreću, neka ona nadje mene
zidovi se kreću, vidim senke i probleme.
I onda opet setim se...
trošim papire i nemire,
sve to sročim u nešto što oživljava ti dodire.
Ne znam da li pamtiš tu osobu još uvek,
možda je izbledeo, prošle su oluje.
Možda si ga zakopao, da niko ne čuje
da i ti si ranjen, da voliš da umeš.
Ja ga čuvam, veruj mi i neće ga oteti,
ako nedostaje ti nekad, dodji da te potsetim
na oči jednog čoveka
što kleo se da doveka
ostaće uz mene, pa i da se svet pocepa...
Mirno sedim, sećam se, iznad reči lebde
znam, ovo pročitaće opet svi sem tebe.
