Padalica

Moja je misao krhka ko nevesta,
oprezna i drhtava, sve u isto vreme.
Krasi je venac satkan od nada,
lišen zuči u kom slepilo vene.

Ta je noć bila previše glasna,
škripava, promukla od pesme pijanca.
Gledala sam kako mesec po njoj jeca
i pravi joj sina pletenog od ječma.

Iznad krovova zelenih, zardjalih u sunce,
obraslih u penzije i u kašalj starca
svetluca tačka što se niz svod sliva
čim krajičkom oka označim zadatak.

Poželela sam, pukovniče, seno prošlih dana,
da napiješ trg otiscima čizme.
Da baciš se u noć crvenu od srama
ko prosjaku novčic kada zima ciče.

Ines

Nesto se belo pomalja gore,
vise krovova i obrva obicnog sveta.
Skakutalo i sililo se ko pred buru more,
ko jedini maslacak u polju suncokreta.

Nesto se belo pomalja gore,
ponekad sklupcano, naivno i setno,
ko obraz devojcurka zaljubljenog u snove,
ko tajna kad cuti nosena vetrom.

Nekad se siri i razmece krila,
razliva boje po ljudima u sivom.
U vrtloge svoje, u haljine od tila
uplice dane sopstvenom silom.

Gledam je cesto. Vidim joj osmeh,
tinja nad glavama, stize do cipela
Jedino se od nepravde ospe
I tad besni i kopa, sve do pepela.

I stoji tu uvek, u zagrljaj kupi
sve sto je vedro i nezno ko ona
I kao da zauvek cekace na klupi
vagon koji stize i vozi do snova.

Nesto se belo pomalja gore,
iznad obicnog prozracnog dana,
ispod neba sto huji da mozemo bolje,
bas tu izmedju celika i lana.

Jer njena su stopala celicna, jaka
u patikama od platna krije se snaga
a sve je iznad od pamuka i maka
protkano voljom i idejama maga.

Nesto se belo pomalja, vidim
I znam sta je to. I ona zna da znam.
Ponekad se pred njom postidim,
jer mislim da sve ima a ja nemam sta da dam.

To sto se belo pomalja gore
to je ovome svetu dar.
I uskoro ce za takve lovce da stvore
jer na svetu ih ima samo par.

Uzecu za ruku to belo sto leluja
i kupicu polovnu kartu za raj
da odvedem je tamo gde neven buja
i niko ne misli na sat i na kraj.

Nesto se belo pomalja gore.
Oni sto je nisu dostojni cesto je okrive.
Sijace to belo, veselo kroz otvore
dogod zivim ja, njen veciti prijatelj.

Sutra

Ja nemam kuda.
Ni stidno, ni ponosno ne pomaljam glavu.
Ne cujem cvrkute ni marseve bednika.
I osmeh cuvam u lancima, ko roba.
Mozda ce neko da odresi kesu i proba da kupi
sa malo istine slobodu tog sputanog neradnika.
Cemu li sluzi i o cemu masta
taj bednik sto se stedi gore nego u ratu?
Skrtica mala, oskudna u svetu,
na kraju ce nestati na tom istom mestu,
u rupi sto zjapi i ceka da proguta
jos nekog takvog ogranicenog snoba.
Pa kad istruli do kostura svoga
i raznesu ga pacovi niz hodnike nicega
pitacu se tada dal je bilo vredno da se krije od mene celoga zivota.

Ja nemam kuda.
Dlanove pruzam ka istom paklu, a opekotine tek spiraju kraste.
Svaki je dan ko pobacaj majke
ko utrnula jesen na ivici ceste.
Mirisi vec blede, spiraju ih snovi
mucenicki se trude da opipaju Sutra.
Vec je Juce zveketalo u njihovoj paradi
i gusilo im usne i davilo jutra.
I omcom je hrlilo na sve sto je moje
cak i onog roba zelelo je natrag.
Sila mu je velika, ali um ne poznaje
ne moze mi uzeti ono sto vec odbeglo je.
I utihnulo kroz prozore, kroz vagone
da za njim trcim kao da sam prognana.
Kupila sam viljusku za ispod kaputa
kroz odzake cuju se ponovo te horde.
Stignu li do okvira, do ivice sloma,
do jedinog kutka u koji Maj ne zalazi
i ne vidi se duga, ni bronza, ni krosnja
proboscu sama ono sto ostalo je
od oronulih snova i mastanja na samrti.
Sama cu uci u pregrst vasih krugova
gde kljuca jad u prljavoj postelji.
Ponecu mozda bar delic otrova
koji me je za vek odvojio od vas.
To sto bese moje pice, snaga i potpora,
to sto kresti u visine dok drugi crpe simfonije.

Ja nemam kuda.
Tu cu i stati, brizni vojnici.
Uvazena gospodo, sto se u sve razumete
osim u snove krpljene korom
posute snegom, lepljene smolom
osim u mene, sve dok nemo stojim
dok vas noge nose s kesama na glavi.
Idite vi u vasu Jucad!
Nek se moje Sutra sa mnom sahrani.

Budjenje

Zavrsen krug. Savrsen krug.

Vise obraza trepavice se rasirise.

Usred nje je prolece. Trzaj bese uzdrmao sve zaspalo i mrtvo.

I poce zivot.

Slike, boje, oblici.

Kise, uzdah, oblaci.

Zbogom sudbino, misli su rodjene.

Vidim. Krv se sliva niz zidine. Plac deteta para sve sto naidje. I ostrice zjape kroz prozore komsija.

Okrutan svet, nimalo lep, mozda sam nesto drugo cekala.

Ranjene srne šepaju putem. Glodju im kosti nekakve napasti. Pogled im tuzan, spusten ka zemlji, ko da je zovu da ih konacno uzme.

Secivo ovo previse je istinito. I roj zuji nad njim, napnutim, nabreklim od smrti i bede.

I sve je obraslo u nekakav sjaj. Cakle se rane na probudjenom suncu.

Tupe nade lebde okolo, dodiruju misli vec slomljene na pola. Sve je ovde dopola mrtvo.

Sve se vuce ko u ropstvu. Necujno hrle horde ka sjaju, seku ih vapaji necijeg bola.

Sahrana sveta?, pomislih. Ne.

Ni zivot, ni prezivljavanje. Ni ropstvo, ni sloboda.

Beda se probudila mnogo pre mene.

Ruzno i tuzno, sjajni moj. Boli me pogled na to.

Boli me, ali gledam. Sirim oci nad istinom.

Boli. Budna sam.

Krpe na plocniku

17.Oktobar

Bronzana ulica. Po plocnicima koraci stranaca guzvaju vec opalo lisce. Svojim djonovima brisu tragove tudjih, vec izbledelih, koraka. Ljudi sa svojim urnama na cesti. Bezivotni pogledi i obaveze su sve sto imaju. Pokretima navike ide vec poznatim putem, zacrtanim i vec milion puta predjenim. Spustene glave nepazljivo zure. Niko ne primecuje bronzu na ulici, a ona je tu samo radi njih. Kao nitima protkani, plocnici svetle, disu pod djonovima prolaznika. Na Ulici navika, jedan covek takodje radi isto sto i prethodnog dana. Ali, na drugaciji nacin. Nije to navika. On jeste tu, svakoga dana, sa istim koncima u rukama, sa istim krpama na plocniku, kao jedan od ploncika, svakoga dana, sastavni deo te ulice. I razmislja…Ova je ulica zaista najlepsa pod bronzom, zasto to ostali ne primecuju? Poslednji trzaj konca za danas, kao vapaj da ce neko primetiti lutke. Izgubljeni pogled luta po njegovim miljenicama, dok prsti savrseno kontrolisu svaki njihov pokret. Na jednom plocniku lutka igra. Nad njom senka. Lutkar podize pogled. Kafene cizme iz kojih vire carape neke pastelne boje. Pruzaju se vitke noge do vunene haljine koja prekriva kolena. Prateci kraj njenog sala boje masline stize do njenog lica. Zapravo, njenog osmeha. Ona se siroko osmehuje gledajuci lutke. Konacno je uspeo. Njega ne primecuje, lutke su to u sta gleda, kao da one same igraju. Njegovi prsti kao da su nevidljivi. Konacno ih je oziveo.

Staklena vrata se otvaraju. Izlazi on. Savrseno ispeglano sivo odelo. Savrsena modra kravata. Muzevno lice sa pravilnim crtama, ozbiljan stav koji odaje preciznost i odgovornost koja vlada njime. Ozbiljan izraz lica, pogled na sat. 15 minuta do sastanka. Umerenost i otmenost otkrivaju zrelost poslovnog coveka. Savrsena prikladnost. On je jedan od njih, ljudi iz Ulice navike. I on prolazi tuda, koraca sigurno vec poznatim putem. Hodajuci vec napravljenim otiscima, utisnutim koracima svakidasnjice, nesto se pomera. Na korak od obicne navike, nesto svetli. Tek onda shvata, topao vetar pomera sliku. Pred ocima prikaz, lelujavi sal upija poglede. Kao omadjijan, ide ka njemu. Ne trepce. Osmeh svetli istom jacinom kao i ta lelujava maslinasta pojava. Siluete koje zure kao i da nisu tu. Njihove potrebe, njihove navike, odlaze sa njima. On ih ne vidi. Toliko je zapanjen, rasirio bi usne da je dozove. Taj osmeh, kao da brise sve, sve zacrtano i naviknuto, sve ljude koji prolaze. Sve obaveze u agendi. Nestaje sve. Kao da u tom trenutku, na bronzanoj ulici, stoje sami. Njen osmeh i on i lelujavi zeleni sal.

Topao vetar raznosi neke cestice po ulici. Slika je nejasna, previse svetla. Kao akvarel okupan zlatom. Zeleni sal nestaje iz kadra. I njene krupne kafene lokne. Izmice prikaz pod pogledom, pod prstima. Sve se pomera ka nepoznatom uglu, kao da neko gasi to svetlo. I nestaje bronza. I nestaje jesen. I prestaje vetar. Nje nema.

18. Oktobar

On su budi, otvara rokovnik. Po papiru kao da se nesto zeleno njise. Vizija se nastavlja. Misao o njoj koja ga je sinoc uspavala, sada ga ta ista misao budi. Solja crne kafe i opori osecaj dima koji ispunjava pluca. Tup pogled kroz prozor. Vreme je.

Isti koraci, ista ulica. Pogled luta ne bi li spazio ono u sta su se pretvorile sve njegove potrebe. Pomalo nervozan, isprekidanog daha, ubrzava korak. Trazi, gleda, nada se, zudi. Nespokoj se siri celim telom. Neobican osecaj u utrobi se polako pretvara u paniku. Disanje je plitko, skoro necujno. Priblizava se lutkaru, uzbudjenje raste. Na korak od njega staje. Ocaj u pogledu, pitanje na usnama. Gde je? Spokojan, ali tuzan izraz lutkara. Mozda taj starac zna zbog cega je on ovog trulog jutra pozurio k njemu. Bas ovog jutra, u ulici kojom svaki dan stize do rubova svoje navike, do starca koji vaskrsava pastelne igracke, uranja zivot u pocepane komade necijih prostirki i kaputa.

Jecaj te utihnuo u prvobitno zbunjenu, a potom i bespomocnu grimasu coveka koga je nesto zaljuljalo bas na tom plocniku. I koji je pomeren od navike ostao da lebdi, bez prikaze koja bi mu umirila dusu.

Pogled ka svakidasnjici. Jedan jucerasnji on stoji dok staklena vrata klize i otvaraju portal u isto. Covek ulazi i staklo ponovo hrli da dodirne svoju drugu polovinu.

Jedna misao prolece u pazadini zagasenih ociju. Vrata se otvaraju samo pred osobama koje zele da napravi korak napred. Gde god taj otvor vodio.

Otvara vrata svog skrovista. Mrsko mu je da to mesto nazove domom. Baca aktovku u ugao sobe. Otvoren rokovnik lezi na stolu. Gomila teza ispunjava strane. Brojevi i rokovi. Imena partnera. Planovi i skice vec isprojektovanog zivota. Sve beleske pred njegovim ocima sklapaju se u zidine kojima je okovan. Prilicno bedna arhitektura. Staje nad rokovnikom i zatvara ga.

19. Oktobar

Jutro. Pored razmestenog kreveta prazna flasa konjaka. Bespomocno telo i prazan um. Misli i zelje pustene na slobodu, lutaju po sobi. Obijaju se o mamurnu glavu . On lezi, izguzvan kao i postelja pod njim. Umoran pogled traga za razlogom. Trazi razlog da ustane, da nastavi, da zaista bude budan. Pogled se zaustavlja. Komadi proslosti se zarivaju u unisten um. Secanje. Neki drugi zivot, neki drugi on. Odbacena sloboda koju je nekada imao. Odbacena radi sigurnosti koja ga sada ubija. Ta prasnjava gitara je jedini dokaz predjasnjeg njega. Na starim zicama su i dalje su njegovi snovi. Uzeo bi ih pod prste, ali previse boli. Tako tanke, kao secivo proslosti, zarile bi se u prste vodjene gnevom odbacenih snova. Trazio bi im oprostaj, ali kako traziti oprostaj za nesto sto ni on sebi oprostiti ne moze? Proslost u poseti, kao nagovestaj buducnosti. Jedna misao podize telo. Pogled na rokovnik, dodir na korice.

I prvi put zapisana potreba, a ne obaveza: “NADJI JE.”

Nadji sebe.

Pogled ponovo na lutkama. One plesu bezbrizno, vezane koncima, a potpuno slobodne. Pomalo je podsecaju na nju. Bude secanja na prvu predstavu. Pozornica i ona, kao jedno, potpuno prazne jedna bez druge. Samo tada dozivljen trenutak, ali nosi ga svuda sa sobom. I svaki put kada kroci na pozornicu - jubilarno ostvarenje snova.

Tok misli prekida snazan stisak za ruku. Pogledi se susrecu. Ona shvata. Zna da mu je potrebna.

Jedno kraj drugog, dlanovima spojeni, kroz bronzanu ulicu hodaju nemi. A oko njih jesen, sve umire da bi se ponovo rodilo. Drugacije, iznova, nikada isto. Bas kao i on. Šuškava smrt protkana zlatom.

I zeleni šal.

Ulaze u stan. Pogled prodire u sustinu njih samih. Pogled jedinstven, bez treptaja, kao pogled u ogledalo. On se plasi. Drhtave usne se pokrecu zeleci da izgovore, ali ih njeni prsti zaustavljaju. Vrhovima jagodica prelazi preko njegovog obraza, prilazi. Njegov strah smenjuje jeza. Ima osecaj kao da ga ne dodiruje ona, vec vazduh koji ona pokrece. Zatvara oci i usne se spajaju. On se napaje njenom snagom. Upija njenu hrabrost i pronalazi sebe duboko u njoj. Postaju jedno. Pod prstima njeno telo, kao da grli sopstvene snove. Svetlost. Hrabrost. Bronza. Sve je ona to. U toj postelji bezbolno umire on i radja se iznova iz topline dodira. Njena koza ozivljava zaboravljenog njega za cije postojanje nikada nije imao hrabrosti. Usnule nade kao da pokrecu njegovo telo dok prodire u nju. Ukus njenih nabora tako je sladak, skoro kao ukus pobede. Tela se preplicu u zajednickoj borbi, u radjanju njega kroz stvaranje njih. On je upija svakom porom na njegovom telu. Pod njima se mrvi stari on, nestaje. Silinom stapanja ozivljava sve.
Ona je ziva, a on je rodjen.