Sutra

Ja nemam kuda.
Ni stidno, ni ponosno ne pomaljam glavu.
Ne cujem cvrkute ni marseve bednika.
I osmeh cuvam u lancima, ko roba.
Mozda ce neko da odresi kesu i proba da kupi
sa malo istine slobodu tog sputanog neradnika.
Cemu li sluzi i o cemu masta
taj bednik sto se stedi gore nego u ratu?
Skrtica mala, oskudna u svetu,
na kraju ce nestati na tom istom mestu,
u rupi sto zjapi i ceka da proguta
jos nekog takvog ogranicenog snoba.
Pa kad istruli do kostura svoga
i raznesu ga pacovi niz hodnike nicega
pitacu se tada dal je bilo vredno da se krije od mene celoga zivota.

Ja nemam kuda.
Dlanove pruzam ka istom paklu, a opekotine tek spiraju kraste.
Svaki je dan ko pobacaj majke
ko utrnula jesen na ivici ceste.
Mirisi vec blede, spiraju ih snovi
mucenicki se trude da opipaju Sutra.
Vec je Juce zveketalo u njihovoj paradi
i gusilo im usne i davilo jutra.
I omcom je hrlilo na sve sto je moje
cak i onog roba zelelo je natrag.
Sila mu je velika, ali um ne poznaje
ne moze mi uzeti ono sto vec odbeglo je.
I utihnulo kroz prozore, kroz vagone
da za njim trcim kao da sam prognana.
Kupila sam viljusku za ispod kaputa
kroz odzake cuju se ponovo te horde.
Stignu li do okvira, do ivice sloma,
do jedinog kutka u koji Maj ne zalazi
i ne vidi se duga, ni bronza, ni krosnja
proboscu sama ono sto ostalo je
od oronulih snova i mastanja na samrti.
Sama cu uci u pregrst vasih krugova
gde kljuca jad u prljavoj postelji.
Ponecu mozda bar delic otrova
koji me je za vek odvojio od vas.
To sto bese moje pice, snaga i potpora,
to sto kresti u visine dok drugi crpe simfonije.

Ja nemam kuda.
Tu cu i stati, brizni vojnici.
Uvazena gospodo, sto se u sve razumete
osim u snove krpljene korom
posute snegom, lepljene smolom
osim u mene, sve dok nemo stojim
dok vas noge nose s kesama na glavi.
Idite vi u vasu Jucad!
Nek se moje Sutra sa mnom sahrani.