Ines

Nesto se belo pomalja gore,
vise krovova i obrva obicnog sveta.
Skakutalo i sililo se ko pred buru more,
ko jedini maslacak u polju suncokreta.

Nesto se belo pomalja gore,
ponekad sklupcano, naivno i setno,
ko obraz devojcurka zaljubljenog u snove,
ko tajna kad cuti nosena vetrom.

Nekad se siri i razmece krila,
razliva boje po ljudima u sivom.
U vrtloge svoje, u haljine od tila
uplice dane sopstvenom silom.

Gledam je cesto. Vidim joj osmeh,
tinja nad glavama, stize do cipela
Jedino se od nepravde ospe
I tad besni i kopa, sve do pepela.

I stoji tu uvek, u zagrljaj kupi
sve sto je vedro i nezno ko ona
I kao da zauvek cekace na klupi
vagon koji stize i vozi do snova.

Nesto se belo pomalja gore,
iznad obicnog prozracnog dana,
ispod neba sto huji da mozemo bolje,
bas tu izmedju celika i lana.

Jer njena su stopala celicna, jaka
u patikama od platna krije se snaga
a sve je iznad od pamuka i maka
protkano voljom i idejama maga.

Nesto se belo pomalja, vidim
I znam sta je to. I ona zna da znam.
Ponekad se pred njom postidim,
jer mislim da sve ima a ja nemam sta da dam.

To sto se belo pomalja gore
to je ovome svetu dar.
I uskoro ce za takve lovce da stvore
jer na svetu ih ima samo par.

Uzecu za ruku to belo sto leluja
i kupicu polovnu kartu za raj
da odvedem je tamo gde neven buja
i niko ne misli na sat i na kraj.

Nesto se belo pomalja gore.
Oni sto je nisu dostojni cesto je okrive.
Sijace to belo, veselo kroz otvore
dogod zivim ja, njen veciti prijatelj.