Budjenje

Zavrsen krug. Savrsen krug.

Vise obraza trepavice se rasirise.

Usred nje je prolece. Trzaj bese uzdrmao sve zaspalo i mrtvo.

I poce zivot.

Slike, boje, oblici.

Kise, uzdah, oblaci.

Zbogom sudbino, misli su rodjene.

Vidim. Krv se sliva niz zidine. Plac deteta para sve sto naidje. I ostrice zjape kroz prozore komsija.

Okrutan svet, nimalo lep, mozda sam nesto drugo cekala.

Ranjene srne šepaju putem. Glodju im kosti nekakve napasti. Pogled im tuzan, spusten ka zemlji, ko da je zovu da ih konacno uzme.

Secivo ovo previse je istinito. I roj zuji nad njim, napnutim, nabreklim od smrti i bede.

I sve je obraslo u nekakav sjaj. Cakle se rane na probudjenom suncu.

Tupe nade lebde okolo, dodiruju misli vec slomljene na pola. Sve je ovde dopola mrtvo.

Sve se vuce ko u ropstvu. Necujno hrle horde ka sjaju, seku ih vapaji necijeg bola.

Sahrana sveta?, pomislih. Ne.

Ni zivot, ni prezivljavanje. Ni ropstvo, ni sloboda.

Beda se probudila mnogo pre mene.

Ruzno i tuzno, sjajni moj. Boli me pogled na to.

Boli me, ali gledam. Sirim oci nad istinom.

Boli. Budna sam.