Padalica

Moja je misao krhka ko nevesta,
oprezna i drhtava, sve u isto vreme.
Krasi je venac satkan od nada,
lišen zuči u kom slepilo vene.

Ta je noć bila previše glasna,
škripava, promukla od pesme pijanca.
Gledala sam kako mesec po njoj jeca
i pravi joj sina pletenog od ječma.

Iznad krovova zelenih, zardjalih u sunce,
obraslih u penzije i u kašalj starca
svetluca tačka što se niz svod sliva
čim krajičkom oka označim zadatak.

Poželela sam, pukovniče, seno prošlih dana,
da napiješ trg otiscima čizme.
Da baciš se u noć crvenu od srama
ko prosjaku novčic kada zima ciče.